Перформансе угљеничног челика зависе углавном од садржаја угљеника и микроструктуре челика. У жареном или топло ваљаном стању, чврстоћа и тврдоћа челика се повећавају како се повећава садржај угљеника. Међутим, његова пластичност и ударна жилавост су смањени, а заварљивост и хладно савијање су погоршани. Стога, челик који се користи у инжењерским конструкцијама често ограничава садржај угљеника.
Резидуални елементи и елементи нечистоћа као што су манган, силицијум, никл, фосфор, сумпор, кисеоник, азот итд. у угљеничним челицима такође утичу на својства угљеничног челика. Ови ефекти се понекад међусобно појачавају, а понекад надокнађују. на пример:
1 Сумпор, кисеоник, азот могу повећати врућу ломљивост челика, а одговарајућа количина мангана може смањити или делимично надокнадити његову врућу ломљивост.
2 Преостали елементи смањују ударну жилавост челика и повећавају хладнокртност осим мангана и никла.
3 Поред смањења чврстоће сумпора и кисеоника, други елементи нечистоће повећавају чврстоћу челика у различитим степенима.
4 Скоро сви елементи нечистоће могу смањити пластичност и заварљивост челика.
Водоник може да изазове многе озбиљне дефекте на челику, као што су беле мрље, сегрегација тачака, крхкост водоника, површински мехурићи и пукотине у зони погођеној топлотом завара. Да би се обезбедио квалитет челика, потребно је што више смањити садржај водоника у челику. Преостали елементи као што је алуминијум, који су деоксидисани, могу смањити тенденцију старења челика са ниским садржајем угљеника, а такође могу да рафинишу зрна и побољшају жилавост челика на ниским температурама. Али остало не би требало да буде превише. Преостали елементи унесени пуњењем, као што су никл, хром, молибден, бакар, итд., могу повећати очвршћавање челика када је висока, али су штетни за специјалне челике који захтевају високу пластичност.








